Odgovorni i solidarni ljudi

Milena Bićanin, potpredsednica GrO SDP Srbije - Beograd

Slušam vesti u 16.00 časova i izjavu radnika iz Kolubare o tome kako se muče da obezbede grejanje i struju građanima, koji kaže: kad bi ovi građani znali kako se mi mučimo, pa mogli bi da ugase bar jednu sijalicu. A plata mala. Da se zna.! Ključna reč mučimo se. I ja kažem „Tuga tužna!“. Žao mi je njega jer mrzne i zbog mene, a žao mi i svih nas jer sve ređe umemo da čujemo i prepoznamo muku ljudi oko sebe.

Sledi nova preporuka, EPS traži da Vlada celu nedelju proglasi neradnom jer apeli za štednju struje ne uspevaju! Sigurna sam da su se mnogi obradovali. Pa nismo mi krivi što je hladno i što struje nema dovoljno…… Pa možda i nismo krivi, ali bićemo ako „ne razvučemo“ ovo što imamo, od svega čime raspolažemo.

Stanje je teško, mnogi ljudi pate, za sada prema važećim informacijama šesnaest ljudi neće dočekati proleće, odnela ih je zima, samoća, nemoć. Stariji ljudi iz najugroženijih područja kažu nije ovo ništa, pamte oni i gore, ali ostarili su pa ne mogu da se bore kao nekad. Ključna reč boriti se. Sigurna sam da čim su doživeli tako pozne godine, da su mnogo muke u životu doživeli i prevalili preko glave, brinući o onima na koje je sada došao red da pokažu šta su od života naučili. I bore se mnogi odvažni, odgovorni i preduzimljivi ljudi, organizacije, institucije. Čiste puteve, nose hranu i lekove, evakuišu tek rođene bebe, porodilje, stare i nemoćne. Hvala im za napore koje podnose jer i njima je i hladno i teško.

A šta je sa nama ostalima? Čekamo da prođe, i to je ljudski, ali možda nije dovoljno i nije sve što treba da uradimo.

I opet se vraćam na struju. Pa zar je štednja energije od koje svi zavisimo naš najveći izazov i podvig? Šta je alternativa? Hladnoća, mrak, osećaj beznađa, očaj? Ne verujem da ima onih koji to žele ali nije dovoljno nešto ne želeti. Mora se nešto razumno i učiniti. To zavisi samo od nas! Najlakše bi bilo kada bi smo imali neke pametne sijalice koje bi se same isključivale kad u prostoriji nema nikoga, ali avaj, takve još nisu stigle do nas.

Ipak, rešenje je veoma jednostavno, i na domak ruke. Ustanite i ugasite jednu, dve sijalice. Probajte, i verujte mi nećete umanjiti ništa od svoje važnosti i po cenu da vas vaša deca optuže da ste „poslušnici“. U slučaju da vam se to ipak dogodi, recite im da to činite jer ste odgovorni, razumni i solidarni ljudi. Recite im da moramo svi zajedno da brinemo, na primer, o tome da ako ne bude struje, nečija mama ili tata neće moći da budu na vreme operisani, da nečiji baka i deka neće preživeti ako im bude hladno, a da su zbog svega što su u životu uradili zaslužili da bar svoje stare kosti zgreju, da će deci biti hladno i razboleće se, da bebe neće moći da se rode u bezbednim uslovima, da će život beba u inkubatorima biti ugrožen……Pa ako vas i dalje ne razumeju, vratite priču na početak ali iz prvog lica jednine. Možda će neko morati i više puta da ponovi isto….Ali ne ljutite se na svoju nejač jer od ljutnje vajde nema!

Uvek kad se na poslu iznervira moja drugarica kaže rezignirano: “Ma otići ću ja u penziju, proćiće i ovo, sve će proći“ i tako redom. I ako me uvek dodatno iznervira kad to kaže, jer znam da je ona na neki glup način u pravu, zato što izlaz i opravdanje za sve nedaće uvek može da se nađe ma kako sumnjivo bilo, ali to nije moj način.

Ja uvek biram da verujem da mogu nečemu da doprinesem, da mogu da utičem na neku promenu, da me niko ne sprečava da budem bolja i za sebe i za druge. I cenim da se od mene sada traži vrlo malo. Dobro je dok je tako!

Znam da ste umorni  od svega. Ali dok sve ne prođe, i dok ne dođe penzija, treba nešto i uraditi, i nečemu sa poradovati.

` Za početak, dok nas sunce ne ogreje, prištedite malo struju!