Forma mora da prati sadržaj

Web sajt SDP Srbije, po ocenih mnogih stručnjaka iz ove oblasti, jedan je od najboljih sajtova političkih stranaka kod nas. Čovek koji je dizajnirao sajt , organizovao deo internet marketinga SDP Srbije dobro je poznat u svetu interneta, web dizajna i marketinga – Istok Pavlović.

Web sajt SDP Srbije, po ocenih mnogih stručnjaka iz ove oblasti, jedan je od najboljih sajtova političkih stranaka kod nas. Čovek koji je dizajnirao sajt, organizovao deo internet marketinga SDP Srbije i napravio sajt obucimodecu.com dobro je poznat u svetu interneta, web dizajna i marketinga – Istok Pavlović. Iz biografije izdvaja da je završio  Elektrotehnički fakultet u Beogradu, smer za Nuklearnu fiziku i Biomedicinski inženjering.  Zajedno sa kolegama pokrenuo je nekoliko uspešnih web sajtova na domaćem i globalnom tržištu,- Tračara.com, Trojka.rs, Blejač.com su neki od sajtova na srpskom jeziku.  Popularizovao je ideju viralnog marketinga među brendovima u Srbiji. Kreirao je nekoliko uspešnih viralnih kampanja poput VestiSrbija.com koji je i dan danas najposećeniji sajt u Srbiji svih vremena  - za jedan dan (pola miliona poseta 1. Aprila 2009, prvi dan lansiranja), igrice Sastavi Svoju Vladu (bila je na skoro svim televizijama i u novinama. Osnivač je agencije za Internet consulting “Worldwide“, i radio je konsalting i Internet strategije za neke od najpoznatijih domaćih brendova.  Redovno piše blogove i satirične tekstove, često i za popularni sajt njuz.net. Za list Socijaldemokratija Pavlović govori o tome koliko internet utiče na svakodnevni život I naše poglede na svet.

Vlada mnjenje da je u Srbiji internet još uvek dostupan samo u gradovima i za relativno mali broj ljudi u odnosnu na region. Da li je to tačno?

To apsulutno nije tačno. Prvo, imamo podatak Republičkog zavoda za statistiku – 55 odsto građana Srbije je na internetu, a od njih je svega 10 – 15 odsto na sporoj vezi (dial up). Ali svi drugi su na brzom internetu što je pravo internet iskustvo. To je impresivna brojka za zemlju kao što je Srbija i ne možemo više govoriti da je nerazvijena u tom smislu. Sad su došli svi na internet, ne samo intelektualci, nego bukvalo svi profili i svi društveni slojevi  – i domaćice, penzineri…

Za koje potrebe se  kod nas najviše koristi internet, koliko mi zaista kvalitetno koristimo ovaj medij? Na kakve sadržaje trošimo najviše vremena?

Velikoj većini internet služi za informisanje i razmenu informacija, ali svakako i za zabavu. Istina je da se dosta ljudi priključilo na internet zbog fejsbuka, za njih je to zapravo osnovni medij. Tu imamo nešto izmenjenu sliku o plasmanu i primanju informacija; ono što je simptomatično, većina ljudi prvo čita novosti sa fejsbuka, pa tek onda novine, znači prvo ih zanima šta radi  kum, šta radi brat itd. , pa tek onda šta je rekao Boris Tadić ili bilo koji drugi političar,  koliko god da je ozbiljna tema. Većina čak i ne ide na web stranice novina i časopisa, već čeka da neko prenese vesti na svoj fejsbuk profil, pa se na to najveći  deo informisnja i  svodi. Tako je svuda u svetu, nismo ništa različiti od bilo koje druge zemlje. A ipak, to je jedna specifičnost koje nikad nije  bilo, to je stvar koja menja paradigmu kako ljudi razmišljaju o vestima. Ljudi nikad nisu nikad imali priliku da u toj nekoj uslovno rečeno novinskoj formi čitaju  o  ljudima iz svog života, a ne samo o nedodirljivim ljudima s tv-a.  Dakle sad imamo na  hiljade mikrozajednica gde se razmenjuju vesti i informacije. To je kao kada ljudi sede u kafani, a fejsbuk  može da se zamisli kao jedna velika kafana sa hiljadu stolova gde nekad ljudi sednu i za neki drugi sto- to je link koji se dalje širi.

U kojoj meri se to odražava na advertajzing i marketing uopšte. Da li to olakšava ili otežava ljudima da da dođu do pravih informacija? Koliko to utiče na promociju, u ovom slučaju, političkih poruka?

Ako govorimo o web sajtovima, to je već  stara priča – Imati samo lepo dizajnirani sajt je kao da imate odličan bilbord, ali u sred pustinje. Znači treba dovući ljude na sajt i za to postoje posebne tehnike internet kampanje, ali jedno je sigurno – da morate imati kvalitetan sadržaj na sajtu, da to ima smisla, da čitate, da provodite svoje vreme na sajtu.  I politička kampanja mora biti drugačija. Najbitnije je dakle da se osmisli nešto za šta je velika verovatnoća da će se dopasti najvećem broju ljudi i da sadržaj prati formu, da bi stigao do onih ljudi kojima je namenjen. Ja sam dosta proučavao stanje u Americi,  pre svega jer se tamo sve što je vezano za interenet prvo dešavalo i najbolji primer kao ilustracija je Obamina kampanja. Recimo, tamo se sve do objave Obamine kampanje internet gotovo uopšte nije koristio u te svrhe, vrlo slabo, kao kod nas danas.  Demokrate su prve krenule, što je prirodno jer su po prirodi stvari njihovi glasači progresivniji, za razliku od republikanaca, konzervativci mnogo kasnije usvajaju novitete. Imamo podatak da je Obama svim svojim štabovim već prvog dana kampanje naložio da svi moraju da budu nafejsbuku, na tviteru, na svim društvenim mrežama, da rade veoma sistematski. Dok su republikanci to počeli da rade tek tri meseca pre izbora. Kasnije, to je postao model kako treba raditi kampanju na internetu, svuda u svetu.  On je dakle pomerio kampanju unapred.  Postoji  izreka da je Čerčil bio čovek radija, Kenedi televizije, a Obama interneta – svako je koristio svoj medij da njihova politička poruka dodje do glasača. U suštini, veliki je problem što je primarni sadržaj nešto što  interesuje samo članove i deo simpatizera. Postavlja se dakle pitanje kakav bi to morao biti sadržaj da biste privukli glasače. Tu  sajtovi koji se prave na marginama koji se bave različitim sadržajima i uvezani su, dolaze do izražaja. Suština je pronaći sadržaj koji će biti zanimljiv za što više korisnika interneta. Šta se desilo u slučaju Obame? To je bio jedan specifičan slučaj – različiti judi, i profesionalci ali i amateri su sami pravili web postere i širili  sadržaj kroz poruke i „kačili“ na interenet što je kroz različite linkove video ogroman broj ljudi. To su bili i sajtovi sa zabavnim sadržajem - najposećeniji  u Srbiji, sa više poseta od mnogih dnevnih novina, ljudi prosto vole takav zabavni, satirični sadržaj koji se često referiše i na politiku.

Poenta je dakle da treba pratiti trendove i onda razmišljati šta bi prošlo u Srbiji, a šta ne. Neke stvari koncepcijski mogu da se kopiraju „jedan na jedan“, a što se tiče samog dizajna sajta, tu dosta toga može da se preuzme. Ipak jedna stvar je veoma važna – sajt mora da bude dopadjiv, ali ne sme biti bolji od stvrnog sadržaja. Sajt ne sme ni da obećava previše, mora da bude izjednačen sa sadržajem ili da se zajedno razvijaju. Ne smete nikog da lažete, morate biti iskreni. Tu se krije uspeh.  Imate primer Suzan Bojl iz britanske muzičke tv emisije Idol; prvo ide slika koja ne obećava – pojavljuje se domaćica koja prži luk, ona kaže da hoće da bude slavna i svi se smeju, a onda ona počne da peva i svi se oduševe, to je dakle koncept kojem težimo, da se ljudi zainteresuju za sadržaj, za ono što nudimo, a ne samo za formu, jer to je kratkog daha. Mi mnogo ćešće imamo u svakodnevnom životu  a i u politici  obrnut koncept – forma solidna  - sadržaj često nikakav.

Da li to znači da se na neki način prevazilaze skupe reklame, bajkovita mesta i velike nade?

Opšti trend u advertajzingu je upravo taj – doba diskursa gde je relevantan „rialiti“, a sve što je režirano to je fejk,veštačko. Gde su ljudi realni i pričaju običnim jezikom, ima se više poverenja u njih. Tehnologija nikad nije bila razvijenija, tek sad mogu da snimaju „svemirske reklame“, ali su shvatili da treba da idu u kontrasmeru – „rialiti“ smeru, gde je sve ljudskije i obično.

Gde se u tom „velikom raščaravanju“ nalazi Srbija? Da li je ta tema rezervisana samo za marketinške agencije ili je stvar realnog života?

Ja sam zbog prirode posla kojim se bavim na drugoj strani, puno vremena provodim tako što razmišljam o tome šta ljudi misle. Kod nas je dobar primer takvog raščaravanja, iako možde ne dolazi iz iste „kuhinje“ kao na zapadu,  i to na nivou reklame , već realnog ličnog života, svakodnevnog, političkog, ekonomskog.  Ljudi su imali prevelika očekivanja, a sad kao da su shvatili da moraju sami da se potrude, da im neće ništa pasti s neba, i veliki deo razočarenja dolazi otuda. Znači sistem mora da se oporavi toliko da može da servisra potrebe. U političkom smislu to znači da se ojačaju institucije, da se zakoni dovedu u red i da se poštuju, da bismo mogli da dođemo do nivoa da se ceni nečiji rad. Mi smo  pametni ljudi, ali nam treba organizacije. Znači moramo da imamo realna očekivanja. Mi na globalnom nivou imamo jedan trend koji treba ispratiti a koji dolazi sa tim velikim vraćanjem objektivnosti, trend da se promoviše realni kvalitet. Recimo, Gugl diktira trendove i može da se predvidi šta će se desiti u bliskoj   budućnosti.  Sve više postaje relevantan autor teksta. Kad budete tražili informacije, Gugl će izbaciti tekstove čiji autori imaju najveći kredibilitet, jer se mora iskristalisati taj haos koji je na delu. Dakle ananimusi će biti postavljeni u drugi plan. Reč je o kvaltetu, ne o nekoj diskriminaciji. Čovek više ne zna kome da veruje, tako da je to zaista neophodno.

Dizajnirali ste sajt i organizovali deo internet kampanje Socijaldemokratske partije Srbije. Kako ocenjujete nastup SDP-a do sada?