SDP je stranka realnog života

U intervjuu za naš list Neven Cvetićanin govori o stanju socijaldemokratije u Evropi i kod nas i kako i zašto partije i leve i desne orijentacije iznova utvrđuju politički kurs, i šta SDP može da ponudi Srbiji.

Na poslednjoj sednici  Glavnog odbora SDP Srbije, krajem septembra,  za predsenika političkog saveta izabran je Neven Cvetićanin, doktor političkih nauka,  naučni saradnik na Institutu društvenih nauka u Beogradu.  U intervjuu za naš list Cvetićanin govori o stanju socijaldemokratije u Evropi i kod nas i kako i zašto partije i leve i desne orijentacije iznova  utvrđuju politički  kurs, i  šta  SDP  može da ponudi Srbiji. Kako ističe Cvetićanin, SDP Srbije ima priliku da sa svežim socijaldemokratskim konceptom, kao partner dugim partijama,  realno utiče na politiku države u skladu sa zatečenim stanjem, bez nerealnih obećanja. „Mi smo stranka realnog života, stranka srednje klase koja želi socijalnu sigurnost, bezbednost, dobro školstvo i zdravstvo za građane Srbije i njihove porodice. Mi  ne dajemo velika obećanja, već samo ona za koja znamo da možemo da ih ispunimo. Mi smo čista i nova partija koja nije učestvovala u bilo kakvim konfliktima, kao svi drugi na političkoj sceni u Srbiji.  Mi smo konstruktivna stranka, a ne destruktivna, mi smo za jedan evolutivni put razvoja i za neutralisanje svih vrsta ekstrema koji prete društvenoj stabilnosti“

Kakva je  trenutno ideološka  pozicija socijaldemoktratije u Evropi, s obzirom na  evidentne društvene promene koje su  izazvane pre svega ekonomskom krizom?

Globalna ekononomska kriza je dovela do preispitivanja svih, prvenstveno ekonomskih, političkih i ideoloških postulata i dekonstruisala  neke stare obrise političkih i ekonomskih praksi. Njena glavna posledica je to što je dovela u pitanje neoliberalnu političku i ekonomsku paradigmu; znači naprosto se pokazalo  da neoliberalni model ekonomije i sve ono što sobom nosi, nema više legitimet. I socijaldemokratske partije su u 1990-ih i 2000- ih učestvovale u onome što ja nazivam „neoliberalni konsenzus“ gde su podjednako bile partije i levog i desnog centra sa veoma sličnim ili istim politikama. Ako recimo pogledamo  Blerovu politiku, ona je bila bliža desnom centru nego izvornim laburističkim principima. On je na toj veoma pragmatizovanoj politici dobio nekoliko mandata i tek nakon početka krize uvidelo se da ovakav koncept neoliberalnog konsenzusa nije održiv i da se traži promena. To je bila šansa i za socijaldemokratiju, da promeni politiku i skrene ka izvornim socijaldemokratskim principima, definisanim nekoć u okvirima „države blagostanja“. Međutim, može se reći da tu poziciju socijaldemokratija nije najbolje iskoristila i nije uspela da iz svega toga izvuče snagu za redefinisanje sopstvene pozicije. Tako da je sada rast desnice evidentan, i to ne samo umerene, koja i nije opasna jer je ipak demokratska, već što je najgore – one ekstremne desnice, koja je glavni protivnik socijaldemokratiji.

Ono što je jako značajno u definisanju nove socijaldemokratske politike jeste da finansijski sektor mora da podnese teret krize, jer ono što smo  do sada imali jeste da su teret krize nosili  obični građani, odnosno da su spasavali finansijski sektor koji bi morao da se  zauzda -  i to bi trebao da bude jedan od motiva socijaldemokratskih partija u Evropi i Americi. Mi smo živeli i još uvek živimo u „bankokratiji“, u kojoj se stvorio čitav niz zavisnosti ljudi koji su pod kreditima. Međutim,  levica socijaldemokratskog tipa ne treba da ide u ekstremizam već ovo treba da se prevaziđe evolutivnim državnim merama, naši heroji nisu boljševici ni bilo kakvi ekstremisti, nisu ni Marks ni Engels, naši heroji su – čovek koji je sa svojim „Nju dilom“ zaslužan za prevazilazenje prošle velike globalne krize – Frenklin Ruzvelt i Džon Majnard Kejnz, čije su ekonomske  ideje inspirisale posleratnu socijaldemokratsku „državu blagostanja“, kao i svi oni koji na pragu 21. veka obnavljaju ove ideje poput umereno levog ekonomiste Džozefa Stiglica. Mi smo levo u odnosu na neoliberalni koncept, levo u odnosu na Gidensov koncept „trećeg puta“, koji je pravio preterane kompromise sa neoliberalizmom, ali smo bliže centru u odnosu na ekstremni utopijski komunizam, jer smo realni ljudi i ne prodajemo šarene laže. Dakle mi smo u Srbiji levlje od Demokratske stranke, ali smo bliže centru od raznoraznih anarhosindikalističkih grupacija, koje su na ekstremnoj levici. Mi treba da budemo ona snaga koja treba da posreduje, da budemo ona snaga koja će pomoći da se izbegnu direktni klasni konflikti, ona snaga koja će pozivati na socijalni i  građanski konsenzus.

U kojoj meri je ovo „otrežnjenje“  uticalo na promene u kursu samih socijaldemokratskih partija? Šta mogu da ponude građanima  kao put za izlazak iz krize?

Razvoj socijaldemokratije je dinamičan, ali ona se uvek držala blizu svojih vrednosnih stavova. Posle Drugog svetskog rata Evropa bira model „Države blagostanja“ (Welfare state) za svoj model razvoja. Dakle nakon Drugog svetskog rata Evropa se izgrađuje na ideji koja je izvorna  socijaldemokratska ideja, ideji o tzv. socijalno-tržišnoj privredi, kenzijanskoj ekonomiji umerenog regulisanja tražnje i na širokom stepenu ekonomskih i demokratskih prava. Međutim, 1970-ih Država blagostanja se „umorila“ jer nije imala visok stepen BDP-a, došlo je do zamora materijala, i  do delegitimizacija ovog koncepta. Država blagostanja, kao umerena konstrukcija levog centra, biva napadnuta sa više strana – i sa krajnje levice i sa neoliberalne desnice. S jedne strane je napadaju levi i radikalni društveni pokreti uglavnom mladih ljudi, a s druge je napadnuta od strane konzervativnih politika koje su tražile manja socijalna davanja, a više privrednog rasta.  Konzervativci se okreću neoliberalnim politikama; to je Margaret Tačer u Britaniji, Ronald Regan u Americi itd. Socijaldemokratske partije se krune i iz njih se izdvajaju tzv. Novi društveni pokreti poput onog feminističkog, ekološkog, anti-nuklearnog, i ostalih, tako da socijaldemokratske  partije gube deo svoje društvene baze. Socijaldemokratske partije u tom periodu  ne uspevaju da daju odgovor na neoliberalne politike koje su se tada pokazale kao realne u momentu kada je globalnoj privredi trebao rast. I tada neoliberalne konzervativne partije dobijaju nekoliko mandata i u Evropi i u Americi, dok se socijaldemokratske partije povlače u pasivnost i opoziciju. Socijaldemokratske  partije traže svoj identitet i devedesetih godina prošlog veka pronalaze ga u neoliberalnom konsenzusu sa desnim centrom. U jednom momentu se činilo da je to pragmatično. Međutim, dijalektika istorije je neumoljiva, neoliberalna politika se potrošila zato što se pokazalo da je njen rast bio „naduvan“, da taj rast nije počivao na realnom sektoru nego dobrim delom na spekulacijama finansijskog sektora, i zato se desilo u SAD-u da tržište hipotekarnih kredita „pukne“ i da svet zabasa u globalnu recesiju. Sve je to dovelo do raspada neoliberalnog konsenzusa. Socijaldemokratija sada mora da istupi iz neoliberalnog konsenzusa gde je izgubila svoj identitet; sada su potpuno otvorena vrata  da istupi sa svojim arsenalom mera koji je koristila u Državi blagostanja, prilagođenih novoj globalnoj situaciji.

Kakva je uloga socijaldemokratije  u Srbiji? U kojoj meri, kao ideja, i kao konkretna politika,  može da utiče na promene u društvenim i političkim odnosima?

Jedan od prvih zadataka SDP Srbije jeste da  treba da  inauguriše socijaldemokratsku matricu,  jer mi nikada nismo imali jaku socijaldemokratsku tradiciju. Mi imamo, uslovno rečeno, neke incidente koji u našoj istoriji liče na nešto što se moglo nazivati socijaldemokratskom politikom, kao kod mladog Nikole Pašića i njegove rane „svetozarevseke“ socijalno-demokratske faze, kao kod Dimitrija Tucovića koji nikad nije stigao da razvije svoje ideje zbog svoje prerane i tragične smrti, zatim kod niza malih stranaka za vreme Kraljevine Jugoslavije koje se nikad nisu razvile,  jer je zemlja bila podeljena na one koji su podržavali predstavnike divljeg kapitalizma tog vremena  i na  komuniste koji su se direktno „tukli“ sa  „klasnim neprijateljem“. Nakon Drugog svetskog rata više nije bilo prilike da se inauguriše bilo šta što bi ličilo na socijaldemokratiju jer smo imali suprematiju režima koji nije bio demokratski i pluralistički, iako se, mora se priznati iskreno, i u okviru komunističkog režima vide neki incidenti koji bi vukli ka socijaldemokratkim idejama (u tzv. liberalnijiem krilu komunista), ali sve je to bilo u domenu ekonomskog i političkog eksperimenta i nije davalo rezultate. Možda je najozbiljniji pokušaj bio onaj Ante Markovića sa kraja osamdesetih prošlog veka kada je pokušao da transformiše kruti socijalizam u liberalniju formu. To je moglo postati socijaldemokratska politika, ali je na žalost ona propala zbog svih događaja nakon toga  koji su rezultirali  ratovima, ali iz tog reformističkog pokreta javio se niz snaga na teritoriji cele bivše SFRJ, pa i i u Srbiji. No, ovo je ipak bilo u zapećku galopirajućih ratnih zbivanja, koja su na neodređeno vreme odložili formiraje jake socijaldemokratske opcije u Srbiji.  Čak smo imali i neke pokušaje SPS-a posle Dejtonskog sporazuma, kada su pokušali da se okrenu od anahrone levice ka levom centru, međutim činjenica je da mi nikada nismo imali srednji put, uvek smo imali smenjivanje ekstremnih rešenja i uvek smo lutali od ekstremnog i divljeg kapitalizma do ekstremnog i neuređenog socijalizma. Sada se, sa globalnom ekonomskom krizom i njenim verovatnim posledicama, otvorio prostor da to promenimo. SDP Srbije ima priliku da sa svežim socijaldemokratskim konceptom, kao partner dugim partijama,  realno utiče na politiku države u skladu sa zatečenim stanjem, bez nerealnih obećanja.

Na čemu se zasniva politika SDP Srbije, šta vidite kao osnovne probleme u državi i koji su koraci za njihovo rešavanje?

Ono što je u fokusu SDP Srbije jeste država. Jačanje države i njenih institucija i ostvarivanje svih onih svrha za šta je država kao institucija i formirana – a to su bezbednost za građane, socijalna sigurnost i uslovi za dostojanstven život. Dakle ako je država jaka može da ispuni sve ove uslove, ako ne, onda su građani prepušteni na milost i nemilost samima sebi. Pri svemu tome ne treba očekivati da država reši sve probleme, već treba pozvati i građane da pomognu svojoj državi, da je ne potkradaju i ne urušavaju, da ne uništavaju njenu javnu imovinu, i da joj služe pošteno i časno, da bi im ona vratila istom merom. Između građana i države jednostavno treba da postoji poverenje i uzajamno poštovanje i jedna od misija SDP-a je da se to poverenje i poštovanje obnovi. A parlament kao konkretna institucija treba da služi da se u njemu dogovaraju sve društvene grupe sa svojim pojedinačnim interesima. Glavna ideja SDP-a je da srednja klasa, široka društvena grupa koju mi zastupamo, ima najbolje moguće predstavnike u parlamentu koji realno mogu da pomognu poboljšavanju standarda srednje klase, a ne da srednja klasa bude gubitnik reformi, koje je iskreno podržavala. Red je da se srednjoj klasi malo i vrati, jer je srednja klasa dosta dala državi i društvu, i u toj borbi za srednju klasu je misija SDP-a.

Razlika naše socijaldemokratske politike u odnosu na neku drugu, staromodnu socijaldemokratsku politiku i u odnosu na neke druge stranke je vidljiva – mi želimo da se zaista uspostavi socijalno-tržišna privreda u meri u kojoj je to moguće. Mi želimo konsenzus svih društvenih grupa kao glavni uslov kako bi prionuli na posao i podigli ekonomiju na realni nivo; potrebno je dakle podići privredu, a pre svega tzv. realni sektor, jer ne možemo da živimo samo od trgovine i uslužnih delatnosti, a bez realne proizvodnje i izvoza. Mi realno govorimo ljudima kako stvari stoje, bez demagogije. Mi nećemo da „davimo“ uspešne privrednike agresivnom fiskalnom politikom, već hoćemo da napravimo konsenzus sa njima u pogledu boljih uslova radnika, što dovodi i do veće produktivnosti samih tih radnika. Ovde mora da se gradi konsenzus, kako bi se izbegao rat „svih protiv sviju“ koji nas iza ugla vreba i kako se država i društvo ne bi dodatno dezintegrisali. Glavni preduslov za to je – popraviti institucije i državnu admistraciju, tj. da ostvarimo ozbiljan pomak ka efikasnosti države i njenog aparata. Mi sada imamo toliko veliko i neefikasno telo državne administracije koje nosi mali obim privrede, kao iz filma  Vanzemaljac I Ti, glava je prevelika, a telo premalo, telo jedva nosi glavu. Treba pošteno reći da će se izvesti bolne reforme i da će ostati samo oni koji rade. Mi želimo i reformu same Vlade koja treba da ima 15 ministarstava – premijer, potpredsednik Vlade  i 13 ministarstava i da se to učvrsti  Zakonom o Vladi, a ne da svaka vlada po sopstvenim potrebama menja broj ministarstava i njihovu strukturu. Ključna reč za delovanje SDP-a je stabilnost. Mi želimo da povećamo stepen društvene stabilnosti i sigurnosti, jer je Srbija trajno nestabilna država u svakom smislu. Možda će to ići sporo, mi smo svesni da nismo dovoljno veliki, ali imamo svoju politiku za koju se zalažemo i ako budemo bili u mogućnosti, pokazaćemo kako radimo. Ono što Socijaldemokratska partija Srbije može da ponudi su – nova lica, nova politika i u startu samo jedno malo obećanje – nećemo da vas lažemo i da vas mažemo. Ali, takođe u startu, ono što je važno da se shvati jeste da bez menjanja samih sebe ne možemo da promenimo stvari oko sebe. Šta to znači? Da svi moramo  malo više da radimo, da malo manje zabušavamo, da damo malo više od onoga što sada dajemo, jer samo tako možemo da izađemo iz apatije i bezperspektivnosti. Što kaže narod – vinograd ne ište molitve, nego motike.

Kome se SDP Srbije obraća, ko može da ima naviše koristi od politike koju stranka zastupa?

 Naš je fokus na srednjoj generaciji, radnoj generaciji, u najproduktivnijim godinama, koja često teško živi i sastavlja kraj s krajem -  njima treba da se ponudi perspektiva nove politike, koja može da poboljša standard njih i njihovih porodica. Oni koju si vlasnici krupnog kapitala  sigurno neće da glasaju za Socijaldemokratsku partiju Srbije, već su potencijalni glasači socijaldemokratske partije pre svega pripadnici srednje klase, koje bismo zaista mogli da motivišemo da budu naša baza i da na toj bazi napravimo jednu partijsku politiku koja će biti rastuća. Da napravimo bazu na kojoj će moći da se gradi, da bi partija postala jaka i stabilna. Dakle, možemo budućnost SDP-a da gradimo na onima koji su skloni nekoj vrsti građanskog i socijalnog konsenzusa, koji nisu skloni ekstremizovanju. Srednja klasa je ugrožena sa svih strana – ekonomskom situacijom postaje pauperizovana, a takođe je ugoržena i od posednika krupnog kapitala jer neke državne mere idu njima u korist. Znači srednja klasa je podnela i podnosi najveći teret krize. Mi treba da radimo na jačanju srednje klase i njenom razvoju. Mi  u srednju klasu, pored npr. državnih činovnika, nastavnika, lekara, policajaca, radnika u preduzećima itd. ubrajamo i male i srednje preduzetnike, koji imaju drugačiji cilj od posednika krupnog kapitala i socijaldemokratija treba da im pomogne da održe svoju autonomiju u odnosu na krupni kapital koji želi da ih usisa. Problem politike u Srbiji je što se  stranke ne obraćaju svojim fokus grupama, što se obraćaju svima, što obećavaju i tajkunima, i radničkoj klasi i onda ih sve redom razočaraju. Mi ne treba ljudima da dajemo lažna obećanja, a pogotovo ne da obećavamo svima sve, već treba da imamo svoju fokus grupu, srednju klasu i nižu srednju klasu i treba da im jednostavno kažemo – mi ćemo se boriti za vaša prava. Mi smo čista i nova partija koja nije učestvovakla u bilo kakvim konfliktima, kao svi drugi na političkoj sceni u Srbiji. Dakle mi smo konstruktivna stranka, a ne destruktivna, mi smo za jedan evolutivni put razvoja, za neutralisanje svih vrsta ekstrema, koji prete društvenoj stabilnosti.

Izbori se održavaju u prvoj polovini  sledeće godine. Kako biste opisali prosečnog birača SDP Srbije?

 Klasičan birač Socijaldemokratske partije Srbije je čovek iz srednje klase koji je posvećen svojim svakodnevnim problemima koji  čine konkretan i realan život. Naš glasač je onaj koji šeta nedeljom sa porodicom i koji želi da mu ovo društvo omogući život dostojan čoveka. On sa podozrenjem gleda na ekstreme i sa levice i sa desnice, on ne želi da mu gradom jure ljudi sa fantomkama na glavi i da se po gradu tuku pristalice i protivnici gej-parade. On želi da se postavljaju suštinska pitanja – plate, standard, status porodice, posao za  njegovu ženu/muža i školovanje za decu, poboljšavanje njihovog zdravstvenog osiguranja, stvaranje mogućnosti da kupi stan, kola, a ne da svi živimo „polovan“ život u kome ništa ne stvaramo, već samo trošimo ono što su stvorile prethodne generacije. Mi takođe  možemo da  da računamo i na deo glasova pauperizovanih radnika, dok ne treba da računamo na glasove „fensera“ koji  žive od renti i potomci su novih bogataša, koji idu na koktele i „bleje“ po gradskim kafićima i klubovima, idu na izlet u Milano i vode pudlicu kod manikira, i sve u svemu, nemaju nikakav dodir sa realnim životom. Takvi ljudi nam ne trebaju. Mi smo stranka realnog života.